Oliver Milijić: PUT
Najzad, tu sam, rekoh sebi, ulazeći u grad, bacam oko
rojevi osa potajnica zabadaju se u komade još uvek pulsirajućeg životinjskog mesa, koje prekriva ulicu
mladići kušaju, ližući sa prstiju, užeglu kašu sukrvice
ugojena vatra tromo jede ostatke poslednje večere
ispred krčme ribari u mreži na dnu čaše vonjaju na praznu postelju
opustošeni supermarketi, muzeji natčoveka
porota neplodnih muškaraca na raskrsnici, otežalih pokreta, spaljuje na gomili igračke plastične dece
besne zmije, zmajčice, beže prema poljima konoplje
Silvija Plat reže svoj tanki vrat nalivperom na ulazu u pansion “The Road”
jara : sveštenicama pod kožnim maskama procuri, kap po kap, otrov iz slepoočnjaka.
Hodam usporeno, kao bremenit, sa ognjem u stopalima, kolt za pojasom me žulja. Deca, nagih tabana, preskaču, unakrst postavljene, žežene ugarke.
- Margarita, dolazi ovamo, brzo – viče žena sa metlom u rukama, ispred urušene prizemljuše.
Prolaznici zastajkuju, hipnotisani, pred žonglerima i gutačem vatre na trgu. Nekoliko muškaraca sedi po strani, na velikim kockama soli i pije rakiju. Kraj njih, na zemlji, smejulji se lutak oprljenih brkova. Naslonjen na zid, koji se još puši, slepić sa sombrerom, izuzet od omamljenosti ulice, briše prljavom maramicom usnu harmoniku.
Kraj mene protrča devojčica i doviknu mi:
- Majstore, igra je završena.
